Devojka….

Devojka….

S vremena na vreme obuzmu me tako neki nemiri….ne mogu precizno da ih definisem, ali osecaj je krajnje nelagodan, I teskoban…
Pogledate se jedan dan u ogledalo I vidite sebe, ali to ipak niste vi. Kao, vi stojite preko puta sebe, onako u ravnoj liniji. Susretnete tako sebe u tom ogledalu, ali nekog drugog sebe, naime. Vidim ja tako neku devojku u ogledalu, I gotovo da ne mogu da je prepoznam. Zagledam se dobro, ucini mi se poznatom, ali, ko je ona?
Momenat cudjenja…U sustini, tog trenutka ostajem bez misli. Ja, I nemisao. Cekaj malo- je li to bilo pre cudjenja, ili…?

Lupam glavu tako ja, dok neka poznata mi silueta stoji tik, nasuprot mene, I zamislite- gleda u mene! Ma sta sad ja time da se bavim, kao da me to zabavlja uostalom, dok tako ja- ne razmisljam, a ona- mene posmatra…I sa cime ja raspolazem od informacija…Fioke, prazne. Turoban osecaj poznatosti vezan uz to mlado bice koje posmatram, pa ipak, ne mogu da se pomerim, a necu ni da odstupim…

Preturam u glavi razne neke floskule, I sto vise ja tako preturam, vise ih je…Gomilaju se skoro kao kad se spusta gusta magla, pa se od nje ne naziru potrebni objekti.
Svakako pothitno moram da rascistim tu maglustinu. Gledam tako u drvo ja, a od tog istog, sume ne vidim. Ma kakvi objekti, ovde se momentalno nalaze samo dva subjekta: ona, I ja. Sto pocinje vec nekako da me zabrinjava…

Koja scena! E kao u nemom filmu- cutim ja, cuti ona, al aj sto ona cuti, nego sto- cutim- I ja?!
Krajnje neobicno! Uobicajeno je da nesto pricam, a sad –cvrc!
Jesam li vec rekla da me ovo brine?!

Elem, pomislim ja u tom trenutku, (kad mi vec nikako ne pada na pamet ko je osoba koja stoji I uporno me posmatra), ma nastavicu I ja nju da promatram jos neko vreme, a za cutanje, pa izdrzacu valjda da je ne pitam nista…Zasad.

Medjutim, trenuci pocinju da se nagomilavaju u nekoj, sad vec, neprijatnoj tisini. Vreme staje, I tece. Sta od ta dva? Ko jos misli na vreme kad se nadje u tako delikatnoj, situaciji?
A eto, uspelo mi je da ostanem bez misli, za taj neki lazan trenutak vecnosti, a sad ne mogu da prestanem da razmisljam, i nista pametno da smislim. Kao za baksuz!

Ovo vec postaje neprijatno, moracu nekako da pronadjem izlaz.
Kako da se ja, inace snalazljiva, izbavim iz ovoga, kad prethodno nisam ni usla. Mozda da pokucam? Ili da zalupam? Ma necu da ucinim nista, iz inata. Moram da budem karakter.

Ne znam, cini mi se da je proslo vec previse vremena. Gledam, prostor je isti, a I ta neka, osoba koja me tako sad vec, bezobrazno gleda. Sta ima ona mene toliko da gleda, stvarno?

U glavi mi neki neobican pritisak…
Nastavice se…