ज़निमसिजा...

Zanimacija....
Vozim se tako svakog dana, tamo-vamo, i primetim da je sve češća pojava kod vozača da prinose prst nosu. I oni u jugićima, i oni u džipovima. Koji je to kulturološki nivo koji se pak, javlja češće kod pripadnika jačeg pola! Nije ni čudo što to meni izgleda tako, jer je učestalija pojava čovek za volanom, nego žena. Možda bi trebalo da naglasim da se to uglavnom sreće prilikom čekanja na semaforu. Dok jedni vrte stanice, chandžuju kompakt-Cdove, drugi se dobrano bacaju na potragu za blagom...Mogu da razumem da se tamo u nosnoj duplji može štošta naći, i da je vreme takvo da mediji svakoga dana objavljuju da je uveliko počela sezona kojekakvih viroza, ali za to vreme, dok oni ne znaju da ih neko posmatra i pomno s osećajem gađenja promatra, oni u suštini tragaju i gube vreme. Predlog svim tim novorođenim primercima bez stida i srama a takođe i bez urođenog osećaja za elementarne oblike ponašanja u saobraćaju, bio bi da svoja vozila opreme maramicama. Papirnim, običnim. Trebalo bi takođe da naglasim da dok jedni čekaju treći u nizu, ili peti na semaforu, ovi prvi se bave čačkanjem. Pa dok onda osoba x ubaci u prvu, pa dok se vozilo pokrene...
Nemali broj puta se dešavalo da uočim čak istu stvar i nekoliko puta na dan. Možda sam se zbog toga i zapitala u kom smeru ide globalna urbanizacija, kad ni u glavnom gradu-lokalu, ne mogu da ne konstatujem da fale sitni maniri. Pojedinci čačkaju, da ne kažem čeprkaju, i traže tamo gde ne treba. Većina samo obzirno priznaje, ali ništa ne čini. Možda bi kao savet dana trebalo da dodam još i upotrebu vlažnih maramicea koje bi pravilnim korišćenjem i mogle da skinu neki vid prljavštijne. U mom gradu. Pa nek se zanimaju ljudi...

A jel ti imaš položeno?

Eto tako kad je Mici otišla i dok smo još bile u pregovorima da li da odem posle do crkve Svetog Marka, inače moje omiljene u belom gradu, odlučim da pođem s Ivanicom i Tiletom do Sv. Vasilija Ostroškog, u stvari da ne kažem reših da im se privalim, da ne bih opet palila kola, a iovako u međuvremenu pretpostavljajući da su me se unapred odrekli, čim znaju da me nema u Beogradu svako malo pa tako. Ovo je nebulozna rečenica al nadam se neće sve biti takve.
U svakom slučaju, oko pola noći se okupimo da ne kažem Tile došao po nas, i odosmo da kao pravi vernici sačekamo Božić. No, šta mi je prvo zasmetalo bila je Ivanina drugarica koja je komentarisala nečiju vožnju na način ala kao one prastare bakute istorijske tipa ’ovaj ovo onaj ono’, i iz samo tog momenta se vidi nečija frustracija, mada ne da se to mene tiče. Da bi na moje uzvraćanje na njen komentar u stilu ’ pa tako nam je kad maloumnici voze’ ona nonšalantno pitala ’ a jel’ ti imaš vozačku dozvolu’ ? I tu meni malo je reći bude jasno zašto se ona nije još udala a puni tipa 35! A ovaj moj komentar je malograđanski, znam i baš me briga.
Al eto, stignemo mi nas 4oro do crkve. Naravno, Tile ne uđe, a ove dve ko pale s marsa, ne znaju da ih čeka sigurna minutaža liturgije koja se neće skoro završiti a s obzirom da je to duhovna muzika, koja u svakom slučaju ne podesaća na Cece, i Seke, pitanje je bilo kad će da krene da im gori pod nogama, a takođe uzimajući u obzir da je već u ponoć Ivanin dečko krenuo da zivka iz druge crkve.
Možda ja i nisam neka vernica za primer, ali sigurno nisam ni lik koji u crkvi ne može da ’ izdrži’ jednu liturgiju. Mislim e ok.
U svakom slučaju, prvi lik kog sam srela ovu noć bila je Mina, moj zakleti neprijatelj br. 1 još iz vremena kad nisam verovala u to da postoje male zlobnice i mislila da su svi ljudi po nečem dobri. Naime, taj lik je bila neka mala razmažena drugarica od moje nekadašnje još bešnje drugarice Ane, koja je jedno leto samo kenjuckala dok je nisam iznapušavala i napustila utvrđenje ostavljajući ih obe da za sobom peru svoje sudove.
A da ne zaboravim kako je danima kasnije pretila mojoj Mileni kojoj je u međuvremenu uspela da preotme letnju varijantu koja ova već prethodno nije više želela. Mislim, ko je lud tu?
I od svih ljudi uljudno joj se javim , jer sam maltene za sve te godine jedino kad sam je sretala nastavljala da se sporadično prisećam da je mala žešći ret. Al to nikad nije bio moj problem.

E tu već kreće sprdnja na temu crkve i verovanja. Mislila sam da ću makar eto u tih sat vremena biti mirna, kad ne lezi vraže, ove dve su se brže bolje uzjogunile da se ide da se pale sveće, jer znam , taj zvuk im je u najmanju ruku bio čudan i nepoznat.
Iza mene stajali su neki tip i ženica mu, koji su se kontinualno naglas koškali, i mislila sam do kraja službe da ako makar ne padne neki šamar, da onda džabe sav taj skandal koji su im glasovi proizvodili. Međutim, pošto je i sveštenik tj. pop bio lik bez, prema mom stručnom mišljnju, naročitog sluha, jedino što mi je preostalo je da se prisećam reči iz liturgije Svetog Jovana Zlatoustog, koju smo nekoliko godina ranije moj akademski hor i ja vežbali, a izvođenje ne sećam se da je usledilo. Doduše, naizmenično je pevao i neki drugi pop s nešto milozvučnijim glasom. Tako da, ako ništa, pevanje mini hora mi je imponovalo, naročito jer su devojke pevale prilično intonativno čisto, mada im je neki tip dobacivao poneki loš isfalširan upad. Ipak, taj mini hor mi je bio enigma jer nikad nisam ni obraćala pažnju ranije na taj gore prostor nasuprot oltara koji bih mogla nazvati VIP. Hah.
Uglavnom, ove su me brže bolje ostavile i otišle da pale sveće, a Goran iovako nije ni nameravao da priđe crkvi iako je Ivani u nekom trenutku poslao sms da je već izašao, mada to nikad nećemo ustanoviti zar ne? Onda sam ga isprovocirala bila iz puke smejurije da može slobodno da kroči u crkvu, i da se ne boji jer u najgorem slučaju će sresti ženu svog života. Zamalo da napišem da mu neće otpasti dlaka s glave, i onda se setim da on nema kosu...
Na to je on bio duhovit pa reče da su sve grešnice, na šta zamalo da mu reknem da je to na čelu s nas tri, al nisam se imala vremena više time baviti, tako da sam to batalila.

U međuvremenu su mi dojavili da idu za 5 min ne bi li me požurili pošto se Ivana i Slađa naravno nisu vratile po mene, nego sam im ja kulturno naredila da me sačekaju dok i ja ne zapalim sveće i fino odmirujem svoj duševni mir. Međutim, usput sam opet ne lezi vraže srela čuvenu Minu, i ona je zapravo bila prva osoba kojoj sam čestitala Božić, jer sigurna sam sasvim da u nekom Jevanđelju ili slično, piše negde da treba da se prigrli neprijatelj kao svoj najrođemiji, pa sam ja to jednostavno ovom prilikom i usvojila, jer ko zna koliko bih još nastavila da je srećem.
Sledeća osoba koju sam srela i iščestitala bio je moja prva simpatija gosn’ Jovan Bošković Vanja, koji je sećam se u prvom osnovne bio ludo zaljubljen u mene, pa nas je uča razdvajao da ne bi u diskaću igrali zajedno ne nekoj rekreativnoj, jer mu je Kontić naredio da ga drži podalje od mene, iz istog razloga. Haha, al je on zato s nekim drugarem dolazio kod mene u ulicu da me uhodi onda kad se već bio preselio u drugu školu u razredu broj dva.
Hehe, viđala sam ga ja i godinama posle toga, al te stvari eto nikad nekako nisam zaboravila.
Elem, na posletku sam srela svog komšu, i tek onda sam bila spremna da napustim sveto mesto jer sam znala da su ovi moji već negde na iglama, da se pucačina ispred crkve sa sve vatrometom i vatrom okončala, te da se smrzavaju i najverovatnije me psuju kog dj ja sad BAŠ moram da odslušam liturgiju?! Hm.
Uglavnom, sećam se da sam Ivanu pitala da pogleda u popa u jednom momentu i kaže mi da li on se to saginje i čita tekst iz neke knjige i sećam se da mi je kimnula u znak odobravanja. Možda je to pogrešno s moje strane, al ne mogu da se otmem utisku da sam u tom trenutku pomislila da mi nije jasno kako jedan duhovni vođa pravoslavne crkve ne zna jedan tekst napamet?! To mi je dakle potpuna fascinacija, iako daleko od toga da se sad ja tu nešto razumem u crkvu i običaje. Kasnije sam se raspitala i moja mama je izjavila da to tako treba, mada ne ume ni ona da objasni zašto kao ni drugi ljudi verovatno vernici, i nije da bih se ranije zapitala oko toga neke stvari međutim sam ne tako davno upoznala osobu koja se oko svega i svačega zapita, pa mislim da je deo toga možda neposredno prenet i na moje vijugave akcije.
U stvari, mnogo više ja poštujem stare crkve jer sam ih se realno naoblilazila po celoj Srbiji, kao i manastira, nego ove novokomponovane koje nekako baš i ne odišu svetošću i nemaju onaj miris, mada su jako lepo iskonstruisane spolja, iznutra isto tako divno oslikane i mada ne hulim.
Uglavnom , ove dve penzionerke nisu bile za to da se pođe do Mareta našeg na piće a kako sam prošlog Božića s Maretom popila kafu popodne očigledno je bilo tako namešteno da će se to desiti i ovog samo će se piti ono pivo koje mi je prethodno žicnula da ne kažem marnula keva iz fridža.
S Maretom i Goxijem je pak bila ludnica, iako mislim da nas je u 2007- oj Goran sve potukao s činjenicom da mu se devojka s kojom se zabavljao udavala, a da pritom na kraju balade se ipak nije udala već je to odložila a da ga je do zadnjeg daha majala kako je ona slobodna. Mislim da retko koja priča može tu da za...iz ovog trenutnog aspekta, u odnosu na to kad se setim da je nekad znao telefon da mu zvoni dok smo mi letos bili na Adi i po sat vremena i da pritom piše Milica Stojanović (ja je zovem psihopata), te da to prezime ne mogu iz šale i šege da zaboravim.
Ne mogu ni da prepričam kako smo se dobro zezali a mislim da razlog tome nije bilo poneko popijeno pivce, jer kako se realno dugo nismo sreli, a tu je osim toga bilo i neko društvo, mislim da je ovaj susret bio čist 5.
Naročito kad smo u usta uzeli neke naše stare prijatelje da ne kažem Stevu Ivaninog bivšeg dečka koji je kad je jednom prilikom muljao po Goranovom telefonu ne bi li iščačkao njen novi broj mobilnog izjavio za Gorana da je dobar momak. Ha ha ha, a do juče je hteo da ga bije iz samo njemu poznatih razloga, mislići verovatno da će se ona smuvati u nekom trenutku potajno iza leđa s njim. Čovek je uvek bio pun pogrešnih pretpostavki. To je uglavnom sve što o njemu mogu da kažem. A da ne zaboravim da je isto pokušao da otme Maretu mob i da nam je Mare s osmehom na licu objavio da je ’pdže keva’ (U prevodu sve što možeš, stavi u džep!)! Ha, slatko sam se nasmejala.
I da ne zaboravim da spomenem Markovu poslednju kombinaciju u liku neke naizgled fine i obične devojke koja mu je poslala poruku da je to potpuno ok da citiram ’on nju ovo ono, a da će ona njemu na to da veli ’ to lave’ ’ ! Mislim ok, devojka u startu zna šta hoće s njim.
Gle onda kad sam se setila ko je mene sve progonio prethodne godine, a još manje ko mi je poslao poruku prvi za Božić, zlo da mi pripadne, ne zbog toga što mukica još misli na mene, i verovatno me mrzi iz samo njemu poznatih razloga jer nisam htela s njim da izađem i sl., već su mi sve te scene prevaziđene i potpuno nepotrebne. Ipak nekako sam mislim uspela da ih se sviju ratosiljam, ne bih li se skoncentrisala na sadašnjost, a oni tako eto samo mogu s vremena na vreme da grebuckaju za poneki poziv na kafu, da ne kažem žickaju je.
Naravno da se moje veče u bilijar klubu završilo tako što mi je Goran na posletku poverovao da MC drive radi do kasno u noć i mi tako odosmo na po jedan dobar Big mack obrokčić sa sve piticom, te sam natenane mogla u ranu zoru da se spustim u sanak, mirna srca. Ajmo reći spokojna.