Poseta doci

Dok ja ovde krepavam od gladi, moje namirnice u frižideru počinju polako da buđave!
Ko mi je kriv kad me mrzi da spremim sebi jedan pošten obed?
Zapravo, niko mene ne bi mogao ni da okrivi već samu sebe ja, ali pa ipak-kako sebi mogu da priznam da me svega 20ak koraka deli od frižidera, a mnogo manje od bolesti, ako se uzme u obzir kako se inače postavljam prema svom zdravlju?
Moram još na to i da dodam, da trenutno imam nekakvu upalu grla, koju sigurno nije prouzrokovao moj zdrav način života! No! Ipak sam otisla kod lekarke koja mi je to i potvrdila. Mislim, ne ono o nezdravom životu, jer šta bi draga gospođa u ciklama haljini mogla da zna o tome, već o upali koja iziskuje upotrebu tj gutanje antibiotika, na 8h po jednu tabletu. Još ako mi je ponovo dala one konjske, ne smem ni da se usudim da otvorim kutiju da privirim. A kad samo pomislim na moju poslednju posetu lekaru radi dijagnostikovanja bronhitisa jesenas, i na one dve kutije tableta koje ne znam ni kako sam uspela da progutam, ne mi dobro!

Hm, mora da postoji neki alternativni način lečenja! Nešto kao, pretvaram se da pijem antibiotike, a od placebo efekta (sisam tantum verde umesto npr.), bude mi bolje. Izlečim se! Nemam više upalu! Ah da, taj placebo koristim već danima, ne pomaže (http://www.youtube.com/watch?v=CZe_OxQJBQs).
Ma da, kako da ne. Dakle, dobila sam svoju kutiju, a sama poseta lekaru bila je jedno zanimljivo iskustvo. U čekaonici sve samo bunjare i pobunjenici, svi su oni zakazali pa čekaju već satima. A prvo i zlatno pravilo glasi, ako ne umeš da grizeš, a ti lepo nemoj ni da laješ, jer kad se sve uzme u obzir to je sve što i možeš da radiš dok čekaš.
Lm, pojavila sam se tamo i ljubaznoj sestri (a o njihovoj ljubaznosti se inače prepričavaju bajke), rekla da imam zakazano kod dr. u 18:15h. Iako to nije bilo istina. Mislim, preko vezare (mame) sam uspela da izdejstvujem da mi zakaže za dan posle njenog pregleda, ali okvirno oko pola 7. Ali, ako ja kažem da je pola 7, a došla sam u 6 a na redu nisu ni oni od pola 4, onda je jasno kako je sistem zakazivanja efikasan. Međutim, obično bih verovatno ušla preko reda, kao što mi se to jednom već desilo, kada sam išla po doznake (najbolje da imam vremena da čekićam doznake nekoliko h dok se oni svi izjadaju što u redu, što kod dr. o svojim boljkama, kada meni treba samo jedan papir!), ali ovaj put mi se nigde nije toliko žurilo. Mislim, koncert Enrikea Iglesijasa, za koji sam slučajno saznala da idem na isti, može i da popričeka sa početkom, kao i sve ostalo u Srbiji, i uopšte nije hića da se stigne na vreme jer IN je kasniti. Ali ipak, kada se uzme u obzir da dućan (dom zdravlja), radi do 19h jelte, onda mogu da pretpostavim da će se čekanje odužiti na najduže sat. Što je moram priznati solidno vreme za koje bih stavila možda dve futnote u diplomski koji nikad da odbranim. Ok, čekam.

Dok ja čekam, gospođa n se buni, gđa m se utrkuje da uđe pre nje i žali kako je neka osoba x ušla i ostala tih tričavih sat vremena a nije imala zakazano nego se, na mufte ubudžila preko reda. Primetim ja tako i dva para odnosa ćerka-majka, ćerka-otac, koji su to vreme pošteno koristili da se popričaju valjda sve one priče koje ne stižu kod kuće. No, nisam imala živaca da sedim, što mi se inače, kada radim dešava makar 8h na dan a to zna i da se prolongira i posle posla, tj. rada. Stajala sam ja tako isto u svojoj ciklama-estrada majici, koja je prilično pristojnija od ostalih pojava koje sam tu sretala. A bilo ih je svakakvih. U nekom trenutku, razmišljajući za sekund da li sam ja stvarno ta slonica koja pamti lice 20 godina, dođe meni da priđem jednoj devojci (iz odnosa ćerka-otac), i priupitam je da li je išla u nižu muzičku školu kao devojčica. Lm, to je bilo već možda nakon pola časa čekanja i smanjenja reda na njih i mene. U suštini, dok je drugi odnos (ćerka-majka) bio kod dr., ja sam se prilično fino popričala sa tom devojkom, Jelenom - kako sam se podsetila da se zove, i obrnula i nekoliko zajedničkih poznanika iz sfere muzike. Ispostavilo se da smo išle na solfeđo pre skoro 20 godina kod čuvene Dušice, i da sam ja ipak, pomalo slonica sa svojim pamćenjem. Zamislite npr dete od 8 i devojku od skoro 28 godina. U svakom slučaju posle toga sam rekla doktorki da ne mogu da ćutim pošto idem na koncert Enrikea, posavetovala me je da ne idem još dva dana da vidim devojčicu od prijateljice, tj. dok ne prođe makar 24h od dejstva leka. Ipak, apoteku su u međuvremenu zatvorili a lek košta tričavih soma din, pa sam stoga isplanirala akciju ponovnog odlaska u DZ za sutradan. Ja u suštini nisam ni bolesna.

U međuvremenu od juče do danas, sam jela. Jednom. Malopre, spremila sam taj čuveni obed koji nije smeće (kako moj drug Vlada voli da se izrazi), i to će me držati neko vreme. Do sutra npr. Iovako sam jedva progutala i ovo što sam spremila. Nemojte ići kod lekara. Jednom odeš, uvek si bolestan. A uz to ti trebaju doznake, nešto kao potvrda na papiru za opravdano odsustvo s posla. Ta nemojte kasti.

Mackica-treci deo

Iz familije macaka, ima jedna koja mi se narocito dopala. To je ona glupava bela sto su joj njeni vlasnici nedavno stavili okovratnik, I napravili je na trip. Zapravo su je rasplodili, pa da ne bi gandjala samu sebe, nekako su to iznasli kao privremeno resenje dok joj koncici ne poispadaju. E ta maca sto je poludela. Umesto regularno da se krece napred, ona je nekim slucajem pocela da skace unazad. Onako cudno nespretno I kao da se povlaci, ali rikverc pa brm brm. Isprva polako, a posle kad je savladala tehniku, I brze. Nekad odmah ubaci u trecu.
To nije macka gigant, to je macka inventive. A pojma nema ona sta joj se desava.
Sva je bela, al nije jos narasla kao one gigantske iz naselja. Nece ovi moji puno da je hrane. Da je ne razmaze valjda. Kao da je to I moguce, kad se uzme u obzir da su joj kupili plisanog lavica, da ima na koga da naskace! Obucem ja jednom prilikom tako beli dzemper, pa valjda nasla ona da smo slicne. Opasno me zagotivila. Jedino, sto je moj skupoceni dzemper morao malo da ostari silom prilike, jer nisam mogla da joj odolim tako umiljatoj. Eto kako te macke dobiju sve sta hoce. Opasne su one igraci. Treba ih gledati, I uciti od njih. Prevaranti mali!

Fensi Kontejner I macke!

Samo za Vas, dragi citaoci, specijalno izdanje kviza kontejner sa 5 zvezdica. Javljamo se evo uzivosa lica mesta (a kog to mesta?), u jednoj mirnoj, sicusnoj ulici, nedaleko od centra naseg velegrada. Ocekijemo ukljucenje naseg priznatog komentatora sa lica mesta. 5, 4, 3, 2 , 1, I krecemo. Da li se cujemo? Slika? Idemoooo!
Nalazimo se na parcetu nicije zemlje, zapravo na granici izmedju naseg I nicijeg, kontejnera. Nas kazem, toliko jer smo ga svi prihvatili I podigli od njegovog nastanka, da ne kazem od datuma kada je dovezen iz nekog backog sela, a poreklom od poznatog domaceg proizvodjaca, kontejnerovskog. Komadi slagalice jos uvek nisus vi slozeni, negde slika strci, ali evo, potrudicemo se da vam sto bolje docaramo razlog zbog kojeg samo danas ovde.
Naime, pored ovog, para vrednog kontejnera koji cuva nebrojano mnogo uspomena uredno azuriranih (dokumenata), nalaze se I njegovi ponosni roditelji. Kada se doselio, ni slutio nije, da ce svojim prisustvom na ovoj nerodnoj zemlji, doneti ljubavno gnezdo dvema debelim mackama. Naime, vec ima nekoliko meseci da se ovuda smucaju dve debele namcorke. Kradu hranu, veru se po drvecu, debljaju se, a nista se sustinski ne desava. Otkako se kontejner ukalupio u sklop ta dva, nekada debela drveta sa obimnom krosnjama, danas, samo jednim takvim, I jednim posecenim, deblom, ove dve macke su prosto procvetale. Krenulo im u zivotu, da se tako izrazim. Ugnezdile su se na krovu tog novcijatog kontejnera, I predu li predu. Mrdaju, cak.
U svakom slucaju posle izvesnog vremena, otezale one, pa je I kontejner krenuo da menja svoj oblik I velicinu. Nekako kao da je ulegao. Ipak, nedovoljne visine za prosecnog coveka da bi mogao da opservira kakva su to nova desavanja na krovu velelpnog kontejnera, niko nije mogao ni da pretpostavi da uskoro stizu I prve prinove, takoreci doprinosi na ovaj, unosan kontejner.
Komadi macaka izmileli se, tek eto ih. Mace male, slatke, a ne narogusene kao njihovi roditelji. A I oni nesto popustili u zadnje vreme. Mi, smatramo se odgovornim za ova kompletno paradoxalna resenja. Odluka je pala da se organizuje aukcijska prodaja macica. Sakupili se radnici firme, njihove porodice kao pojacanje, a ponegde se nadjose sira familija, rodje, I ostala rodbina. Svi su se nasli na utrci ko dobija mace! Jer, to nije bilo kakvo tek, mace. To su indirektni plodovi napornog I mukotrpnog rada, kojim su obezbedili I doseljavanje tog cudesnog kontejnera, kako se ispostavilo. U celoj frci oko macica, jedno malo mace je propalo u oluk. Nestalo. Hitno je pozvana spasilacka sluzba cistaca kanalizacije specijalni odred, koja se u najkracem mogucem roku stvorila u potrazi za najboljim resenjem. Ne bi valjalo da mace ne prezivi. Ipak, posle mnogocasovne potrage I ronjanja po olucima, mace je pronadjeno kako ispijava spasonosnu kisnicu koja srecom, nije bila pogubnih razmera. I to podbulo I naduveno mace, izaslo je iz ove nemile situacije kao priznati najpopularniji pobednik u daljem ishodu aukcije. Posle aukcije, odluceno je da je bilo prevare, pa je nesto posle toga, organizovana I licitacija. U ovu manifestaciju su ukljucene I mnogobrojne medijske kuce kao I predstavnistva nekih ino organizacija. Takodje, iz kamena temeljca potvrdjeno je I da je bogati prestolonaslednik prevarom, dobio mace laznjaka, ispalo iz neke druge familije macaka. Sledi tuzba za nemar I nezavodjenje potrebne dokumentacije oko rodoslova, te I izlazenje I vestacenje na sudu. U svim neophodnim merama, pribeglo se I DNK analizi. Svakako, slucaj je nakon nesrecnog sticaja okolnosti I od zastarelosti trajanja macke kao I vodjenja postupka, odbacen. Nekolikogodina kasnije, svi I dalje prepricavaju ovaj dogadjaj.

Fensi kontejner

U neko doba bilo je vec oko tri poslepodne, stigao je I taj cuveni kontejner. Nije jos utvrdjeno, ali mislim da ima sigurno jedno 5 zvezdica. Inace ne bi bio tako skupocen. Naime, u njemu ce se sadrzati neke bitne stvari. A ja se nekako instiktivno plasim sve. Da I nece. Kako se uzme.
Propustila sam pak svecanu ceremoniju postavljanja kontejnera na koceve. Tj na njihov vestacki sagradjen temelj. Sad taj kontejner ima dve odvojene jedinice. Temelj, I kucicu. Odnosno, kamene nogice, I prostoriju za odlaganje svega I svacega. Izgleda neobicno veselo. Cela ta stvar sa kontejnerom. Moram da priznam, I nehotice, da mi je zapravo pomalo I cast sto sam deo cele te price. Kako bih drugacije mogla I da govorim, o tome. Pitam se je li kontejner postavljen sa velikim klestima. Znate one pipke iz filmova koji pomeraju svet.
Znam da ga roda nije donela. Ima tu jedno lice odgovorno, za to. Ima I jedno lice, koje je nalogodavac. Ta dva lica ipak, nisu mogla da predvide ono o cemu je ovde rec. Izmedju ta dva zajedniocka cinioca kontejnera- njegovog temelja I njegovog tela, nalazi se jedan medjuprostor, idealno pogodan za provlacenje svega I svacega. Jos uvek u stvari, ne mogu ni da izgovorim cega. Kontejner inace sam po sebi izaziva jednu odredjenu vrstu veselja. Makar u mom slucaju. Nikada ranije nisam zaista videla tako fensi local. Bolji je od kucice na Adi medjici, a I nov je kako god okrenes. Ima sve potrebno-struju I vodu. I nalazi se na parcetu zemlje. A nije ni mali. Ima I venecijanere. Nove novcate. A I napravljen je od nekog super materijala. A ne tamo do nekog lima. Taman posla. Ima I vrata. Zamislite I noge, I vrata. Ko bi rekao. Sta ce nogama vrata. A ako vam jos kazem da ima I laminatni pod. Prekul.
Srce mi se para od radosti I srece. Mozda neko misli da je on istureno odeljenje zgrade spram koje je postavljen. Ili, nesto poput magarece klupe. Ali on ima dusu. I prozore koji gledaju na svet. A macke tek!

मक्के गिगंती

Macke giganti! 11.03.2008.

(Otkako je sinulo sunce, dobila sam neku neobicnu inspiraciju da se pozabavim nasmejavanjem.) Danas, negde oko podneva, dogodilo se nesto krajnje nesvakidasnje.
Ispred prostorija zgrade firme u kojoj radim, umesto jedne veeelike macke, ugledala sam dve. Sunjaju se one tako malo, a neretko skakucu i po nadstresnici. Na svega stotinjak metara dijagonalno od Confjuznsa, nalazi se studentska kuhinja. U redu macke, kazu imaju devet zivota, al brate mili, ova samo, pa jedna vredi za njih devet. Makar, toliko je teska. Nije neobicno primetiti da su se one tu dobro ugnezdile. Mnogi bi pozavideli na toj konstantnoj gozbi koju te macke prozivljavaju. Ipak, kako li im ide, kuda one gegaju. Takodje, nekoliko meseci ranije, bilo je tu i jedno mace. Nejako. Po cici zimi, uredno nakostreseno od ostre iste, a, valjda i od toga sto majke nema. Koleginica je pak preuzela tu hraniteljsku ulogu a bili su joj postavili i kucicu od kartona. E kako se samo to ubogo mace smrzavalo. Nisam imala bas ni malo sazaljenja prema toj sicusnoj zivotinji, ili jesam. Ipak, ne mogu a da se ne zapitam gde je, jednog mraznog dana, nestala uboga maca? A ne moze se reci da nije bila pazena. Makar, hranjena. Ipak, u to vreme jos, nije bilo nikakvog drustva za nju. Da li je bila usamljena medju nama, velikima? Ove macke danasnje, itekako su se snasle. Moram da primetim da su sve tri nekako slicne. Po svojim sarama. Mace je ipak imalo taj urodjeni strah od svega. Rodilo se u pogresno vreme. Nemani, I nikoga. Nije da je ona tako trazila. Sigurno sasvim. Ona je tek ponekad umela da mrdne. I to mozda do obliznjeg drveta, samo toliko je mogla. Kako i da krene dalje sama, prepadnuta od svega oko sebe. Tako napustena. Ni dve velike macke nisu je poznavale. One su se kasnije pojavile. Ne bi me zacudilo, da ju je pojeo mrak. Tamo nije prijatno stajati ni po danu, kad ima tek, nekad-ponekad sunca. Ubrzo zadje i ono. Mozda su je velike macke oterale. Ipak, one su u prednosti. Naisle su na teritoriju koju vredi sacuvati, a neko tako drugaciji, preplasen, nejak, ne bi bio dobro drustvo. Moguce i da su se mimoisle, i da su ove, novajlije samo reminiscencija na onu nestalu, malecnu.
Ne mogu ipak, da se ne zapitam, a sta ako su te velike macke pojele malenu. U slast? Ili se mala maca preko noci transformisala. Svasta pricaju za te macke. I ovakve i onakve da su. Al ja cu vam nesto reci. One su male, i nejake samo kad se ispile. Posle zadobiju neko sasvim drugo oblicje. Podmukle su ove debele. Ja, da vam kazem. Gledam ih tako, gegaju jedva, a i one mene pogledaju, nije da ne. Pitam se jesu li imalo dobre u svojoj biti. Mozda je i njih zivot naterao na puku borbu. Mozda su tom svojom tezinom popravile rejting. Sada se one niceg ne plase, a i zajedno tamo suruju. Ko to zna. Ko to zna.
Tek iznenada, u tom nekom od trenutnih gegova, kad skoci jedna, na drvo pa na krov. i onda ti meni reci da i mala maca nije isto tako mogla da prezivi. Pa samo te kandze u svima njima dovoljne su da ogrebu i zadrze se. Mrda ona po onoj nadstresnici, a ja sve mislim sad kad padne. Ha, kako sam luda. Ta ne bi pala, pa sve i da je neko pogura. Nije ona luda ako sam ja. Ta je odavno naucila sva pravila. I zivi srecno i spokojno. A prkosi tako sto ume. I sme. Kaobajagi skocila je na ono vise drvo. A ne na ono nize, deblo, sto su ga nekoc posekli. E , kako samo ona razmislja! Ne na magarca, no na konja! A jos se sepuri, I dokazuje, bome!
Ta eno je i druga. Osmatra dok ova izvodi svoju malu predstavu za javnost. Izgleda mi da samo ja primecujem aktivnosti tih macaka. Kako je to moguce i nemoguce. Ili ja trpim visekanalnu percepciju. Ili ostali jednokanalnu. Svejedno, u nekom od tih kanala, sastacemo se I sve cu im reci. Ispricacu im za te nbitne macke. Makar, prvu epizodu.
Sta ipak, ako se mala maca podvojila kao fizicko bice na dva jednaka, debela. E to je ona transformacija, ranije pomenuta.
Bojim se da sam suvise zaokupljena zivotom tih macaka. A sta su mi one skrivile. One su jednostavno, tu.
Mora biti da se time i ne hvalim. Kako da se hvalim debelim, nabreklim mackama. Pa one vise izgledaju kao neke dve kabaste vrece, ili jos gore, namcor babe. A reklo bi se, da jos su mlade. Sposobne za reprodukciju. Ma, zlice jedne. Nevaspitane!

ज़निमसिजा...

Zanimacija....
Vozim se tako svakog dana, tamo-vamo, i primetim da je sve češća pojava kod vozača da prinose prst nosu. I oni u jugićima, i oni u džipovima. Koji je to kulturološki nivo koji se pak, javlja češće kod pripadnika jačeg pola! Nije ni čudo što to meni izgleda tako, jer je učestalija pojava čovek za volanom, nego žena. Možda bi trebalo da naglasim da se to uglavnom sreće prilikom čekanja na semaforu. Dok jedni vrte stanice, chandžuju kompakt-Cdove, drugi se dobrano bacaju na potragu za blagom...Mogu da razumem da se tamo u nosnoj duplji može štošta naći, i da je vreme takvo da mediji svakoga dana objavljuju da je uveliko počela sezona kojekakvih viroza, ali za to vreme, dok oni ne znaju da ih neko posmatra i pomno s osećajem gađenja promatra, oni u suštini tragaju i gube vreme. Predlog svim tim novorođenim primercima bez stida i srama a takođe i bez urođenog osećaja za elementarne oblike ponašanja u saobraćaju, bio bi da svoja vozila opreme maramicama. Papirnim, običnim. Trebalo bi takođe da naglasim da dok jedni čekaju treći u nizu, ili peti na semaforu, ovi prvi se bave čačkanjem. Pa dok onda osoba x ubaci u prvu, pa dok se vozilo pokrene...
Nemali broj puta se dešavalo da uočim čak istu stvar i nekoliko puta na dan. Možda sam se zbog toga i zapitala u kom smeru ide globalna urbanizacija, kad ni u glavnom gradu-lokalu, ne mogu da ne konstatujem da fale sitni maniri. Pojedinci čačkaju, da ne kažem čeprkaju, i traže tamo gde ne treba. Većina samo obzirno priznaje, ali ništa ne čini. Možda bi kao savet dana trebalo da dodam još i upotrebu vlažnih maramicea koje bi pravilnim korišćenjem i mogle da skinu neki vid prljavštijne. U mom gradu. Pa nek se zanimaju ljudi...

A jel ti imaš položeno?

Eto tako kad je Mici otišla i dok smo još bile u pregovorima da li da odem posle do crkve Svetog Marka, inače moje omiljene u belom gradu, odlučim da pođem s Ivanicom i Tiletom do Sv. Vasilija Ostroškog, u stvari da ne kažem reših da im se privalim, da ne bih opet palila kola, a iovako u međuvremenu pretpostavljajući da su me se unapred odrekli, čim znaju da me nema u Beogradu svako malo pa tako. Ovo je nebulozna rečenica al nadam se neće sve biti takve.
U svakom slučaju, oko pola noći se okupimo da ne kažem Tile došao po nas, i odosmo da kao pravi vernici sačekamo Božić. No, šta mi je prvo zasmetalo bila je Ivanina drugarica koja je komentarisala nečiju vožnju na način ala kao one prastare bakute istorijske tipa ’ovaj ovo onaj ono’, i iz samo tog momenta se vidi nečija frustracija, mada ne da se to mene tiče. Da bi na moje uzvraćanje na njen komentar u stilu ’ pa tako nam je kad maloumnici voze’ ona nonšalantno pitala ’ a jel’ ti imaš vozačku dozvolu’ ? I tu meni malo je reći bude jasno zašto se ona nije još udala a puni tipa 35! A ovaj moj komentar je malograđanski, znam i baš me briga.
Al eto, stignemo mi nas 4oro do crkve. Naravno, Tile ne uđe, a ove dve ko pale s marsa, ne znaju da ih čeka sigurna minutaža liturgije koja se neće skoro završiti a s obzirom da je to duhovna muzika, koja u svakom slučaju ne podesaća na Cece, i Seke, pitanje je bilo kad će da krene da im gori pod nogama, a takođe uzimajući u obzir da je već u ponoć Ivanin dečko krenuo da zivka iz druge crkve.
Možda ja i nisam neka vernica za primer, ali sigurno nisam ni lik koji u crkvi ne može da ’ izdrži’ jednu liturgiju. Mislim e ok.
U svakom slučaju, prvi lik kog sam srela ovu noć bila je Mina, moj zakleti neprijatelj br. 1 još iz vremena kad nisam verovala u to da postoje male zlobnice i mislila da su svi ljudi po nečem dobri. Naime, taj lik je bila neka mala razmažena drugarica od moje nekadašnje još bešnje drugarice Ane, koja je jedno leto samo kenjuckala dok je nisam iznapušavala i napustila utvrđenje ostavljajući ih obe da za sobom peru svoje sudove.
A da ne zaboravim kako je danima kasnije pretila mojoj Mileni kojoj je u međuvremenu uspela da preotme letnju varijantu koja ova već prethodno nije više želela. Mislim, ko je lud tu?
I od svih ljudi uljudno joj se javim , jer sam maltene za sve te godine jedino kad sam je sretala nastavljala da se sporadično prisećam da je mala žešći ret. Al to nikad nije bio moj problem.

E tu već kreće sprdnja na temu crkve i verovanja. Mislila sam da ću makar eto u tih sat vremena biti mirna, kad ne lezi vraže, ove dve su se brže bolje uzjogunile da se ide da se pale sveće, jer znam , taj zvuk im je u najmanju ruku bio čudan i nepoznat.
Iza mene stajali su neki tip i ženica mu, koji su se kontinualno naglas koškali, i mislila sam do kraja službe da ako makar ne padne neki šamar, da onda džabe sav taj skandal koji su im glasovi proizvodili. Međutim, pošto je i sveštenik tj. pop bio lik bez, prema mom stručnom mišljnju, naročitog sluha, jedino što mi je preostalo je da se prisećam reči iz liturgije Svetog Jovana Zlatoustog, koju smo nekoliko godina ranije moj akademski hor i ja vežbali, a izvođenje ne sećam se da je usledilo. Doduše, naizmenično je pevao i neki drugi pop s nešto milozvučnijim glasom. Tako da, ako ništa, pevanje mini hora mi je imponovalo, naročito jer su devojke pevale prilično intonativno čisto, mada im je neki tip dobacivao poneki loš isfalširan upad. Ipak, taj mini hor mi je bio enigma jer nikad nisam ni obraćala pažnju ranije na taj gore prostor nasuprot oltara koji bih mogla nazvati VIP. Hah.
Uglavnom, ove su me brže bolje ostavile i otišle da pale sveće, a Goran iovako nije ni nameravao da priđe crkvi iako je Ivani u nekom trenutku poslao sms da je već izašao, mada to nikad nećemo ustanoviti zar ne? Onda sam ga isprovocirala bila iz puke smejurije da može slobodno da kroči u crkvu, i da se ne boji jer u najgorem slučaju će sresti ženu svog života. Zamalo da napišem da mu neće otpasti dlaka s glave, i onda se setim da on nema kosu...
Na to je on bio duhovit pa reče da su sve grešnice, na šta zamalo da mu reknem da je to na čelu s nas tri, al nisam se imala vremena više time baviti, tako da sam to batalila.

U međuvremenu su mi dojavili da idu za 5 min ne bi li me požurili pošto se Ivana i Slađa naravno nisu vratile po mene, nego sam im ja kulturno naredila da me sačekaju dok i ja ne zapalim sveće i fino odmirujem svoj duševni mir. Međutim, usput sam opet ne lezi vraže srela čuvenu Minu, i ona je zapravo bila prva osoba kojoj sam čestitala Božić, jer sigurna sam sasvim da u nekom Jevanđelju ili slično, piše negde da treba da se prigrli neprijatelj kao svoj najrođemiji, pa sam ja to jednostavno ovom prilikom i usvojila, jer ko zna koliko bih još nastavila da je srećem.
Sledeća osoba koju sam srela i iščestitala bio je moja prva simpatija gosn’ Jovan Bošković Vanja, koji je sećam se u prvom osnovne bio ludo zaljubljen u mene, pa nas je uča razdvajao da ne bi u diskaću igrali zajedno ne nekoj rekreativnoj, jer mu je Kontić naredio da ga drži podalje od mene, iz istog razloga. Haha, al je on zato s nekim drugarem dolazio kod mene u ulicu da me uhodi onda kad se već bio preselio u drugu školu u razredu broj dva.
Hehe, viđala sam ga ja i godinama posle toga, al te stvari eto nikad nekako nisam zaboravila.
Elem, na posletku sam srela svog komšu, i tek onda sam bila spremna da napustim sveto mesto jer sam znala da su ovi moji već negde na iglama, da se pucačina ispred crkve sa sve vatrometom i vatrom okončala, te da se smrzavaju i najverovatnije me psuju kog dj ja sad BAŠ moram da odslušam liturgiju?! Hm.
Uglavnom, sećam se da sam Ivanu pitala da pogleda u popa u jednom momentu i kaže mi da li on se to saginje i čita tekst iz neke knjige i sećam se da mi je kimnula u znak odobravanja. Možda je to pogrešno s moje strane, al ne mogu da se otmem utisku da sam u tom trenutku pomislila da mi nije jasno kako jedan duhovni vođa pravoslavne crkve ne zna jedan tekst napamet?! To mi je dakle potpuna fascinacija, iako daleko od toga da se sad ja tu nešto razumem u crkvu i običaje. Kasnije sam se raspitala i moja mama je izjavila da to tako treba, mada ne ume ni ona da objasni zašto kao ni drugi ljudi verovatno vernici, i nije da bih se ranije zapitala oko toga neke stvari međutim sam ne tako davno upoznala osobu koja se oko svega i svačega zapita, pa mislim da je deo toga možda neposredno prenet i na moje vijugave akcije.
U stvari, mnogo više ja poštujem stare crkve jer sam ih se realno naoblilazila po celoj Srbiji, kao i manastira, nego ove novokomponovane koje nekako baš i ne odišu svetošću i nemaju onaj miris, mada su jako lepo iskonstruisane spolja, iznutra isto tako divno oslikane i mada ne hulim.
Uglavnom , ove dve penzionerke nisu bile za to da se pođe do Mareta našeg na piće a kako sam prošlog Božića s Maretom popila kafu popodne očigledno je bilo tako namešteno da će se to desiti i ovog samo će se piti ono pivo koje mi je prethodno žicnula da ne kažem marnula keva iz fridža.
S Maretom i Goxijem je pak bila ludnica, iako mislim da nas je u 2007- oj Goran sve potukao s činjenicom da mu se devojka s kojom se zabavljao udavala, a da pritom na kraju balade se ipak nije udala već je to odložila a da ga je do zadnjeg daha majala kako je ona slobodna. Mislim da retko koja priča može tu da za...iz ovog trenutnog aspekta, u odnosu na to kad se setim da je nekad znao telefon da mu zvoni dok smo mi letos bili na Adi i po sat vremena i da pritom piše Milica Stojanović (ja je zovem psihopata), te da to prezime ne mogu iz šale i šege da zaboravim.
Ne mogu ni da prepričam kako smo se dobro zezali a mislim da razlog tome nije bilo poneko popijeno pivce, jer kako se realno dugo nismo sreli, a tu je osim toga bilo i neko društvo, mislim da je ovaj susret bio čist 5.
Naročito kad smo u usta uzeli neke naše stare prijatelje da ne kažem Stevu Ivaninog bivšeg dečka koji je kad je jednom prilikom muljao po Goranovom telefonu ne bi li iščačkao njen novi broj mobilnog izjavio za Gorana da je dobar momak. Ha ha ha, a do juče je hteo da ga bije iz samo njemu poznatih razloga, mislići verovatno da će se ona smuvati u nekom trenutku potajno iza leđa s njim. Čovek je uvek bio pun pogrešnih pretpostavki. To je uglavnom sve što o njemu mogu da kažem. A da ne zaboravim da je isto pokušao da otme Maretu mob i da nam je Mare s osmehom na licu objavio da je ’pdže keva’ (U prevodu sve što možeš, stavi u džep!)! Ha, slatko sam se nasmejala.
I da ne zaboravim da spomenem Markovu poslednju kombinaciju u liku neke naizgled fine i obične devojke koja mu je poslala poruku da je to potpuno ok da citiram ’on nju ovo ono, a da će ona njemu na to da veli ’ to lave’ ’ ! Mislim ok, devojka u startu zna šta hoće s njim.
Gle onda kad sam se setila ko je mene sve progonio prethodne godine, a još manje ko mi je poslao poruku prvi za Božić, zlo da mi pripadne, ne zbog toga što mukica još misli na mene, i verovatno me mrzi iz samo njemu poznatih razloga jer nisam htela s njim da izađem i sl., već su mi sve te scene prevaziđene i potpuno nepotrebne. Ipak nekako sam mislim uspela da ih se sviju ratosiljam, ne bih li se skoncentrisala na sadašnjost, a oni tako eto samo mogu s vremena na vreme da grebuckaju za poneki poziv na kafu, da ne kažem žickaju je.
Naravno da se moje veče u bilijar klubu završilo tako što mi je Goran na posletku poverovao da MC drive radi do kasno u noć i mi tako odosmo na po jedan dobar Big mack obrokčić sa sve piticom, te sam natenane mogla u ranu zoru da se spustim u sanak, mirna srca. Ajmo reći spokojna.